35 C
Novi Sad
четвртак, 18 јула, 2024

Litijum: uticaj eksploatacije u Srbiji

Litijum i njegova eksploatacija u Srbiji postale su jedne od vodećih tema, kako u naučnim, tako i u krugovima šire javnosti, a razlog tome jesu započeti pregovori između Vlade Republike Srbije i korporacije Rio Tinto o odobravanju rudnika litijuma gde će se eksploatisati ruda jadarit, u dolini reke Jadar u Zapadnoj Srbiji.

Ono što zabrinjava lokalno stanovništvo i javnost cele Srbije jeste pitanje štetnost uticaja eksploatacije litijuma na životnu sredinu, a samim tim i zdravstveno stanje zajednice. Iako je manje verovatno da će se rudnik izgraditi, ova korporacija nije jedina koja bi mogla da našteti lokalnom stanovništvu i životnoj sredini. Takođe, mnogi drugi projekti predstavljaju veliku pretnju za našu sredinu, pa je zato korisno edukovati se dublje o svakom potencijalnom problemu našeg opstanka.

Šta je litijum, za šta se koristi, i odakle popularnost? 

Litijum (Li) je alkalni metal. Njegova najveća nalazišta su u zemljama južnoameričkog kontinenta (Čile, Bolivija i Argentina). Koristi se uglavnom u industriji baterija. Takođe, litijum karakteriše dobra električna i toplotna provodljivost, što je vrlo korisno u proizvodnji stakla i keramike.

Postoji još jedna grana njegove upotrebe, gde se pokazao naročito delotvoran, a to je medicina. Soli litijuma koriste se u terapiji depresivnih, šizofrenih i maničnih oboljenja. Međutim, kako u svemu, tako i u ovome postoje loše strane – u kontaktu sa vodenom sredinom, nastaju joni litijuma koji mogu biti izuzetno štetni po zdravlje ljudi.

Eksploatacija litijuma za potrebe industrije baterija doživela je ekspanziju usled sve veće želje i potrebe razvijenih zemalja da smanje emisiju štetnih gasova, pre svega ugljen-dioksida (CO2), čiji je izvor u najvećoj meri saobraćaj.

Prema tome, litijum bi se koristio za proizvodnju baterija – preciznije rečeno, proizvodnju baterijskih katoda, pomoću kojih bi se kretala električna vozila koja su ekološki prihvatljivija od vozila u koja točimo benzin, naftu i plin. Takođe, koriste se za moderne vetrenjače i električne pametne mreže. Kod svih ovih uređaja, predviđen je skok potražnje i proizvodnje usled cilja smanjenja emisije CO2 i posticanja cilja iz Pariskog sporazuma.

litijum upotreba

Problematika eksploatacije litijuma Srbiji

U Srbiji, u dolini reke Jadar, 2004. godine pronađen je jadarit, natrijum-litijum-borosilikat hidroksid. Iza ovog komplikovanog imena leži izuzetna vrednost, jer su mu to jedina nalazišta kod nas. Ovo nalazište predstavlja skoro 10% ukupnog litijuma na svetu, što svakako nije zanemarljiva brojka, ali daleko veće količine litijuma u Evropi nalaze se u Nemačkoj, Engleskoj, Austriji, Finskoj i Portugalu. Međutim, kod nas je moguća laka i brza eksploatacija, kao i istovremeno eksploatisanje ruda bora, koje se takođe mogu koristiti za dobijanje alternativnog goriva. 

Prema statistikama, rezerve litijuma su najveće u zemljama južnoameričkog kontinenta, SAD, Australiji i Namibiji, dok je vodeća zemlja Evrope po rezervama Portugal. Ova zemlja je takođe bila u procesu pregovora sa Rio Tintom, međutim ministrastvo ekologije i zaštite životne sredine je stalo uz svoj narod koji se protivio.

Neki od glavnih problema eksploatacije litijuma u Srbiji su što:
– nije odrađena adekvatna procena štetnog uticaja zagađivača, koji nastaju kao posledica eksploatacije na životnu sredinu,
– nisu transparentni propisi za ispuštanje otpada nastalim eksploatacijom,
– u donošenje odluka nije uključena javnost.

Zbog poslednje stavke je cela problematika eksploatacije toliko neodređena, što nameće sumnju da bi svaki korak procesa eksploatacije bio veoma štetan.

Litijum: uticaj eksploatacije na biodiverzitet 

Pre svega, otvaranje rudnika dovodi do fizičke eliminacije postojećeg biljnog i životinjskog sveta na tom području pri samoj izgradnji ovog kompleksa.

Posledice rudarske aktivnosti mogu biti erozija i pojava klizišta okolnog područja.

Eksploatacija bilo koje rude rezultira velikom količinom otpada, koji uglavnom direktno ili indirektno (ispiranjem otpada sa deponija kišnicom) završi u najbližem vodenom sistemu; u ovom slučaju to je reka Jadar koja se uliva u Drinu, Drina u Savu, Sava u Dunav i tako se otpad bogat teškim metalima i drugim štetnim jedinjenjima kreće duž cele Srbije.

Prilikom ekstrakcije ciljane rude, u ovom slučaju jadarita, od ostatka stene neophodna je hemijska prerada primenom sumporne kiseline (najviše korišćena u rudarstvu), koja, takođe, neadekvatnom kontrolom može dospeti u vodu i vazduh, pa tako i dovesti do štetnog uticaja.

Ovaj otpad u koje spadaju i neki teški metali kao što su živa, olovo, arsen i kadmijum pokreće niz hemijskih reakcija, te dolazi do stvaranja mulja i kontaminira vodenu sredinu u kojoj se nalazi, što štetno utiče na biljni i životnijski svet – pre svega na riblji fond. Jedan od primera jeste ispuštanje velike količine hlorovodonične kiseline (HCl) na Tibetu usled eksploatacije litijuma pre nekoliko godina, što je izazvalo pomor riba. Pored pomora, neke vrste u tom slučaju može dovesti do statusa ugroženosti, kao što su kod nas, po IUCUN crvenoj listi, rizične vrste kečiga, mrena, bucov, jaz i karaš.

Moguće je da izazove i razvoj bolesti kod pojedinih vrsta, koje se nažalost u nekom trenutku mogu servirati i u našim tanjirima. Na primer, znamo da je drinska pastrmka poznat specijalitet u tom kraju, tako da je ovo naročito opasno po individiualne ribolovce koji ne sprovode adekvatan pregled ulova.

Ono što je bitno naglasiti jeste da kretanjem kroz lanac ishrane, produkti eksploatacije izazivaju sve veća oštećenja. Drugim rečima, njihova toksičnost se povećava svakom novom karikom u lancu ishrane, što znači da ljudski organizam trpi najveće posledice, jer se nalazi na samom vrhu tog lanca.

Veliki deo stanovništva Zapadne Srbije se snabdeva vodom iz reke Drine. Tačnije, na delu sliva u Srbiji živi oko 300.000 ljudi u 15 opština, što bi značilo da zagađenje Jadra stvara i problem vodosnabdevanja. Kopanje bunara i korišćenje pumpi bi takođe bilo rizično, jer teški metali i štetni produkti zagađuju i okolno zemljište, a samim tim i podzemne vode.

Oko 25% stanovništva tog kraja živi od poljoprivrede i stočarstva, te bi eksploatacija litijuma znatno ugrozila njihovo poslovanje, pa tako i standard života. Degradacija zemljišta dovela bi do propadanja gajenih kultura, a ispaša stoke bila bi onemogućena.

Uticaj eksploatacije litijuma na zdravlje ljudi

Prema definiciji Svetske zdravstvene organizacije: Zdravlje je stanje kompletnog fizičkog, mentalnog i socijalnog blagostanja a ne samo odsustvo bolesti i nemoći.

U zavisnosti od stepena izloženosti toksičnim materijama u ljudskom organizmu, može doći do  nekih minimalnih biohemijskih oštećenja, ali i do ozbiljnih bolesti tkiva i organa.

Hronična izloženost visokim koncentracijama toksičnih materija kao što su teški metali (živa, olovo, kadmijum i arsen) može negativno uticati na respiratorni sistem izazivajući trajne posledice, zatim može doći do kardiovaskularnih oboljenja, kao i do razvoja kancerogenih ćelija.

Reproduktivni sistem takođe može biti ugrožen. Teški metali utiču negativno na plod, jer je moguć njihov prolazak kroz posteljicu.

Veliki problem prilikom konzumiranja vode i hrane sa teškim metalima jeste što se oni jako teško izabacuju iz našeg organizma.

Teški metali su sastavni deo stena kojima su rudnici, naravno, okruženi i ispunjeni, stoga je nemoguće sprečiti izloženost štetnim materijama.

Ako uzmemo u obzir definiciju SZO-a, zdravlje se može narušiti usled konstantnog boravka u okolini rudnika, jer je organizam dugotrajno izložen zagađenju mehaničke prirode, a tu spada i buka. Buka može dovesti do depresije centralnog nervnog sistema, glavobolje i nesanice.

Rio Tinto

Rio Tinto – legalna eksploatacija ili ne?

Rio Tinto je multinacionalna kompanija koja se bavi eksploatacijom i preradom ruda širom sveta. U Srbiji je prisutna od 2001. godine, kao kompanija Rio Sava Explorations D.O.O. Ova kompanija je tokom istraživanja minerala bora 2004. pronašla nepoznat mineral tada nazvan jadarit. Ovaj mineral je zapravo litijum koji je trenutno najtraženiji mineral pod parolom potrebe postizanja održivije ekonomije i života. Rio Tinto je trenutno u procesu pregovora oko načina i procedure iskopavanja koji bi bili bezbedni za eksploataciju – kako se dolina reke Jadar pokazala nebezbednom, i u široj javnosti uzrokovala zabrinutost i bunt. Ostaje upitno da li za ovako ekološki štetne radnje postoji način koji bi se mogao nazvati “bezebednim” ili je to samo implicitniji način da se šteta načini, a pritom profitira?

Reputacija ove kompanije nije na zavidnom nivou, jer je većina njihovih započetih poslova, prema proceni stručnjaka, pre svega imala loš uticaj na životnu sredinu, a potom i na neka geološka nalazišta koja se svrstavaju u svetsku baštinu i zakonom su zaštićena. Štete od strane ove kompanije nanete su pre svega Australiji (klisura Jukan), Indoneziji (Rudnik Grasberg i rudnik zlata Kelian), Papui Novoj Gvineji (Rudnik Panguna, Bugenvil), ali i mnogim drugim zemljama.

Mogućnost dobijanja dozvole za istraživanje omogućena im je legalno na osnovu pomenutog Pariskog sporazuma i Kjoto protokola u okviru tog sporazuma.

Kjoto protokol je sporazum potpisan od strane Ujedinjenih nacija u istoimenom gradu 1997. sa ciljem da se smanji emisija štetnih gasova sa efektom staklene bašte u industrijalizovanim zemljama. Prema tom sporazumu je omogućena trgovina karbonskim kreditima, tj. ulaganje u poslovanje u nerazvijenim zemljama gde je nezaposlenost još uvek veliki problem i gde granične vrednosti emisije štetnih gasova još uvek nisu dostigle svoj maksimum (između ostalih tu spada i Srbija). Države koje koriste ove karbonske kredite prekoračile su dozvoljenu emisiju štetnih gasova koja je propisana zakonom u svojim zemljama, te dalje poslovanje – i još veće emisije CO2, nastavljaju u manje razvijenim državama. Na osnovu ovoga, njihov dolazak je potpuno zakonski legalan.

Ekologija ili ekonomija?

U prirodi sve funkcioniše po principu poređanih domina – ako se jedna sruši, sve će se naći na zemlji. Dakle, jedan problem dovodi do drugog i tako u krug.

Srbija kao i većina zemalja ima Zakon o zaštiti životne sredine. Načelo prevencije i predostrožnosti člana 9 ovog zakona glasi:

Svaka aktivnost mora biti planirana i sprovedena na način da: prouzrokuje najmanju moguću promenu u životnoj sredini; predstavlja najmanji rizik po životnu sredinu i zdravlje ljudi; smanji opterećenje prostora i potrošnju sirovina i energije u izgradnji, proizvodnji, distribuciji i upotrebi; uključi mogućnost reciklaže; spreči ili ograniči uticaj na životnu sredinu na samom izvoru zagađivanja.

Načelo predostrožnosti ostvaruje se procenom uticaja na životnu sredinu i korišćenjem najboljih raspoloživih i dostupnih tehnologija, tehnika i opreme.

Nepostojanje pune naučne pouzdanosti ne može biti razlog za nepreduzimanje mera sprečavanja degradacije životne sredine u slučaju mogućih ili postojećih značajnih uticaja na životnu sredinu.

Problem nastaje kada zakonodavstvo i njegova praktična primena ne mogu da zadovolje potrebe ekonomije i socijalne politike.

Svetska komisija za životnu sredinu i održivi razvoj (1987) definiše održivi razvoj kao razvoj koji odgovara sadašnjim potrebama, a koji ne kompromituje mogućnost budućih generacija u zadovoljenju svojih potreba. Prema tome održivost je balans ekologije i ekonomije. Danas je prestiž uživati status održive zemlje.

Prema rečima prof. dr Ratka Ristića sa Šumarskog fakulteta u Beogradu, pravilnim ulaganjem u poljoprivredu tog kraja, Srbija bi mogla da ima materijalnu dobit na godišnjem nivou i do 80 miliona evra, bez zagađenja i iseljavanja stanovništva, dok bi od Rio Tinta ta zarada bila između 7 i 30 miliona evra.

Postavlju se pitanja, da li prezentovani problemi odgovaraju definiciji održivosti, koliko smo daleko spremni da idemo da bismo iskoristili datu ekonomsku priliku i da li zaista imamo tu priliku?

 

Amplitudemagazin

Najnovije
Možda bi Vas interesovalo

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име