20.6 C
Novi Sad
уторак, 25 јуна, 2024

Igra zelenih mehura – Šta je foto-bioreaktor i kako smanjuje zagađenje u Beogradu

Ljudi žure, nekud jure i tek poneko uputi letimičan pogled ka njemu – velikom akvarijumu, ušuškanom između dva drveta na ivici trotoara, u čijoj zelenoj vodi luta na stotine pobesnelih mehurića.

„Primetila sam ga, ali pojma nemam šta je“, kaže Milica Drašković, penzionerka iz Beograda.

I nije jedina.

Mnogi njeni sugrađani još uvek se nisu podrobnije upoznali sa prvim urbanim foto-bioreaktorom u Srbiji pod imenom LIQUID3 rešenim da, u skladu sa skromnim mogućnostima, stane na put zagađenju.

„Ovaj naš sistem je alternativni koncept ozelenjavanja namenjen za urbane mikrosredine gde je zagađenje toliko veliko da ni drvo nije funkcionalno posaditi“, govori za BBC na srpskom Ivan Spasojević, rukovodilac projekta sa Instituta za multidisciplinarna istraživanja.

LIQUID3 zamenjuje jedno odraslo drvo ili 200 metara kvadratnih travnjaka.

Ipak, cilj nije da se zamene šume, već da se popune „urbani džepovi“ gde nema prostora da se zasadi novo drvo.

Prototip je postavljen u septembru, ispred zgrade beogradske opštine Stari grad u Makedonskoj ulici.

Iza ovog pionirskog projekta stoji tim naučnika sa Instituta za multidisciplinarna istraživanja Univerziteta u Beogradu, koji je podržalo nekoliko međunarodnih organizacija i domaćih institucija.

Grey line
 

Grey line

Kako funkcioniše foto-bioreaktor?

Foto-bioreaktor je sistem za uzgoj mikroalgi koje vršeći fotosintezu vezuje ugljen-dioksid i proizvodi kiseonik i biomasu.

Način funkcionisanja ovog tečnog drveta nije toliko komplikovan.

„Dok vazduh prolazi kroz sistem, mikroalge vezuju ugljen-dioksid, odnosno vrše fotosintezu i taj ugljen-dioksid zarobljavaju u formi biomase i uz to proizvode kiseonik“, objašnjava Spasojević, naučni savetnik na Institutu za multidisciplinarna istraživanja.

Tvrdi da su ove jednoćelijske alge koje, između ostalog, žive i u jezerima, rekama i barama Srbije, 10 do 50 puta efikasnije u fiksaciji ugljenika u odnosu na kopnene biljke.

Takođe, daleko su izdržljivije u poređenju sa drvećem, mogu da žive u daleko zagađenijim sredinama od urbanih, ali i da trpe druge gasove sa efektom staklene bašte.

Efekat staklene bašte je proces koji dovodi do prekomernog zagrevanja Zemljine površine, a pored ugljen-dioksida, grupi ovih gasova pripadaju i vodena para, metan, azot-suboksid i hlorofluorokarbonati.

Srbija je prema nekim podacima 2018. godine učestvovala sa više od 50 odsto emisije ugljen-dioksida i ostalih gasova sa efektom staklene bašte u regionu Zapadnog Balkana.

Prema rečima Aleksandra Jovovića, profesora Mašinskog fakulteta u Beogradu, Srbija godišnje u atmosferu emituje 58 do 62 miliona tona ugljen-dioksida ili njegovog ekvivalenta.

Pored oslobađanja kiseonika, prečišćavanja vazduha i ozelenjavanja posivelih betonskih površina, foto-bioreaktor služi i za proizvodnju biomase.

Ona se, navodi Spasojević, može koristiti i kao organsko đubrivo za zasade ili parkove javnog zelenila.

Međutim, biomasa beogradskog urbanog prečišćivača nije još uvek našla vlastitu primenu jer su tek prvi uzorci poslati na analizu.

„Čekamo rezultate da vidimo da li smo i koliko u toj biomasi zarobili teških metala koji se nalaze u vazduhu u obliku čestičnog zagađenja – olova, hroma, titanijuma, aluminijuma, cezijuma – svega toga ima u urbanoj zagađenjoj sredini“, dodaje Spasojević.

Da li je ovaj sistem adekvatna zamena za drvo?

Odgovori Beograđana na ovo pitanje su različiti, jer za mnoge stanovnike prestonice Srbije njihov novi komšija sa Starog grada i dalje predstavlja jednu veliku enigmu.

„Ne verujem da je bolje od drveta, a ne znam ni šta je, ni na šta liči“, odgovara Milica Drašković, dok užurbano odlazi niz ulicu.

Nekoliko minuta kasnije do akvarijuma, kako ga je nazvao, stiže i sedamdesetjednogodišnji Petar Đuričić.

„Je l’ su ove alge uvek ovako tamne ili su se potrošile? Nekako mi deluju dosta nagaravljeno“, konstatuje Beograđanin, pažljivo promatrajući napravu.

Zagledan u zelenu vodu, naglašava da ne beži od modernijih oblika, ali da je ipak više za neke prirodnije.

„Ne može da se uobliči kao drvo, ali malo mi deluje kao klupa na Trgu republike za mobilne telefone“, dodaje Đuričić, ne sluteći da je pogodio još jednu od funkcija ovog uređaja.

Na stanici gradskog prevoza, nekoliko metara dalje, dvadesetogodišnji Aleksandar Gutić čeka trolejbus i sporadično baca pogled na LIQUID3.

„Nisam baš kompetentan da iznosim neko mišljenje o ekologiji i urbanizaciji, stvarno ne znam ništa o tome, ali smatra da to jesu neke teme o kojima treba dosta voditi računu, pogotovo u Beogradu“, ističe mladić.

Da bi doneo „neko validno mišljenje“, dodaje, mora još da istraži o čemu se tačno radi, ali „na prvu loptu“ pozdravlja ideju.

„Pa sad da li je to dobro ili nešto drugo, to je već druga priča.“

Šest godina starija Milena Mitić, koja na istoj stanici čeka prevoz, misli da je i ovakvo rešenje prihvatljivo.

„Svakako bi trebalo izbeći situacije da se drveće seče, ali ako već dođe do toga mislim da je to ok alternativa, ukoliko već ima tako dobre funkcije.“

Praktična upotreba i edukativni karakter

Dok pomno posmatra igru zelenih mehura, Petra Đuričića brine da li bi tečno drvo moglo da odoli napadima vandala, ukoliko se nađe na njihovoj meti tokom protesta.

Foto-bioreaktor zapravo predstavlja jedan veliki akvarijum od 600 litara, napravljen od stakla debelog nekoliko centimetara i čelične konstrukcije.

„Shvatili smo da izlazimo u urbanu sredinu, negde gde postoji mehanički stres, a treba i da izdrži vreme, da ga ljudi čačkaju, lupkaju, pa smo zato išli na maksimalnu bezbednost“, ističe doktor biofizičkih nauka Spasojević.

LIQUID3 takođe može da se koristi kao klupa, poseduje USB punjač, a zahvaljujući solarnom panelu na vrhu uređaja, noću služi i kao ulično osvetljenje.

Održavanje sistema je jednom mesečno i traje 90 minuta.

„Ispustite 90 odsto vode sa biomasom, nalijete svežu vodu sa česme i sipate minerale – kalijum, natrijum, gvožđe i to je to od održavanja“, navodi biofizičar.

Vrednost foto-bioreaktora je, dodaje, i u tome što je praktičan i zbog malih dimenzija može da se postavi u fizički ograničen prostor, između drveća, zgrada i drugih objekata.

„Ono što je njegova prednost je da možete da ga postavite za jedan dan, ne morate da čekate 20 godina da poraste drvo, i tamo gde je ogromno zagađenje, recimo na izlazu iz Terazijskog tunela“, govori Spasojević.

Takođe smatra i da LIQUID3 ima edukativni karakter, te da utiče na ekološku svest.

„Ljude zastanu, pa pogledaju i krenu da pričaju – ‘očigledno imamo problem sa klimatskim promenama, urbanim zagađenjem, čim je nešto ovako kompleksno razvijeno'“, naglašava.

Kako se došlo na tu ideju?

Foto-bioreaktor LIQUID3 je napravljen u okviru trogodišnjeg projekta koji su podržali Razvojni program Ujedinjenih nacija (UNDP) u Srbiji, fond Global Environmental Facility i Ministarstvo zaštite životne sredine.

Projekat je prepoznao visoku emisiju i koncentraciju ugljen-dioksida i drugih gasova sa efektom staklene bašte u urbanim sredinama kao problem koji, pored toga što utiče na zdravlje ljudi, značajno doprinosi i klimatskim promenama.

„Cilj je bio pronaći nove načine za smanjenje količine ugljen-dioksida i drugih gasova sa efektom staklene bašte, odnosno vazdušnog zagađenja u urbanim sredinama“, objašnjava rukovodilac projekta Ivan Spasojević.

Tokom realizacije projekta primarni zadatak njegovog tima bio je da pronađu vrstu alge koja će moći da se razvija u vodi sa česme, odnosno iz vodovoda, kojoj neće smetati niske i visoke temperature i koja će biti efikasna u vezivanju ugljeni-dioksida.

Eksperimente su vršili u stakleniku i laboratoriji na otvorenom u jednoj centralnoj beogradskoj ulici.

Naposletku je trebalo pronaći i adekvatan dizajn koji će odgovarati ambijentu.

„Imali smo pet rešenja dok smo došli do ovog jer ono mora da bude jednostavno za održavanje, prilagođeno javnoj upotrebi, statički pouzdano, estetski lepo i da zauzima malo prostora“, govori Spasojević.

Pored njega, deo tima su i doktorke Danica Stojiljković, koja je i uradila dizajn, i Marina Stanić, zadužena za uzgoj algi.

Prvobitna zamisao je bila da se foto-bioreaktor postavi u Smederevu, ali su se ipak odlučili da prvi ovakav sistem u Srbiji bude u centru Beograda gde su imali podršku i opštine Stari grad.

„Vremenom smo shvatili da je važno da taj proces bude logistički dobro pokriven, da nam bude blizu i da možemo da odemo i proverimo sistem“, ističe Spasojević.

Ovakvi sistem postoje i u Nemačkoj, Švedskoj i Poljskoj, tvrdi on, ali su njihove namene uglavnom drugačije – na primer uzgajanja mikroalgi za prehranu.

Šta dalje?

Spasojević kaže da su njihovi budući planovi uglavnom vezani za praćenje rada i učinka njihovog prototipa.

„Imamo kapacitete da proizvedemo 40 komada godišnje, jer je to radionička proizvodnja, nije industrijska, ali videćemo da li će biti interesovanja.“

Postoje neke naznake da bi još neki komad mogao da bude postavljen u centru Beograda, tamo gde nema mesta za novo drvo.

„Mi jesmo jedni od pionira i naš koncept je bio da foto-bioreaktore uključimo u urbanu sredinu, da napravimo sisteme koji su pouzdani, čvrsti, izdržljivi i da izađemo u narod.

„Naša ideja je bila da budemo, ne samo tamo gde je najveće zagađenje, već i neka vrsta stava – ekologija je važna i to je naša poruka“, zaključuje Spasojević.

BBC na Srpskom

Najnovije
Možda bi Vas interesovalo

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име